Стефан Марамонте - Stefan Maramonte

Стефан Балшич Марамонте
Лорд
Родилсядо 1402 г.
Умерпосле 1440 г.
Дворянская семьяДворянская семья Балшичей
СупругаВлайка Кастриоти[нужна цитата ]
ОтецКонстантин Балшич
МамаХелена Топиа

Стефан Балшич (Сербская кириллица: Стефан Балшић; эт. 1419-40), известный как Стефан Марамонте, был Зетанский дворянин. Он был сыном Константин Балшич[1] и Хелена Топиа. После смерти Константина (1402 г.) Елена вошла в Венецианскую республику и затем жила со своей сестрой Марией. Поскольку Мария была замужем за Филиппом Марамонте, венецианцы и рагузанцы часто называли Стефана Балшича именем Марамонте.[2] Первоначально он был близким соратником лорда Зетана. Балша III (р. 1403-1421), будучи его вассалом.[1] Балша III и Стефан сражались против Республика Венеция, а Стефан помогал в управлении землей как соправитель Балша III,[3] однако он не стал преемником Балши III.[4] Балша III, умерший 28 апреля 1421 г., решил передать власть Зеты своему дяде, сербскому деспоту. Стефан Лазаревич. Когда Вторая война Скутари между Венецией и деспотом Стефан начал, он [...].[4] Стефан ушел Апулия летом 1426 г., добиваясь захвата Зета.[5] Во время конфликта 1427–1428 годов Марамонте обратился к османскому двору, где искал поддержки султана. Мурад II за его назначение лордом Зетов. Там он встретил Скандербег, который был заложником при османском дворе.[6] Марамонте женился Влайка Кастриоти, сестра Скандербега.[нужна цитата ] При поддержке османов, Марамонте в сопровождении Гойчин Црноевич и Маленький Тануш, разграбил регион вокруг Скутари и Улцинь, и напал Дриваст в 1429 г., но захватить не удалось.[7] Поскольку его попытки потерпели неудачу, Марамонте сдался венецианцам и служил их военным офицером в кампаниях в Фландрия и Ломбардия.[8]

Смотрите также

Аннотации

  • Его имя было Стефан Балшич (Латинский: Стефан де Балсис), но его называли Стефан Марамонте (ст. Стефан Црногорак, де. Стефан Черногораз), что означает «Стефан с Черной горы (Черногория ) "(Латиница: Стефанус де Марамонте Зарнагора).

использованная литература

  1. ^ а б Милан Шуффлей (1920). Костадин Балшич, 1392–1402: историйский роман у три диела. Меркур. п. 197. Стефан де Марамонте
  2. ^ Бешич, Зарий М. (1970), История Црне Гора / 2. Црна гора у доба обласных господ. (на сербском языке), Титоград: Redakcija za istoiju Crne Gore, p. 119, OCLC  175122851, ... може се као доста поуздано прихватить дшшљење да е Стефан Балши Марамонте био син Конставл-ина Балшића и Јелене Тогшје .... егова может удовлетворить потребности отишла у Млетке, а затим се повествует, Топа Факеа Маришје .. .Ду-бровчани и Млечани често називали Стефан Марамонте.
  3. ^ Божич, Иван (1979). Немирно Поморье XV века. Сербская книжная задруга. п. 176.
  4. ^ а б Загреб (Хорватия). Лексикографский завод ФНРЖ .; Иво Чечич; Югославенский лексикографский завод; Игорь Гостль (1955). Enciklopedija Jugoslavije. Югославенский лексикографский завод. ... назвали Стефан де Марамонте. Neko vrijeme on je ratovao s BalSom proti v Mleíana i uíestvovao s njim u upravljanju zemljom, ali nije naslijedio BalSu. A kada je poíela borba izmedu despota Stefana i Mlecana oko zetskih posjeda, on je, ...
  5. ^ Никос А. Веес (1920). Byzantinisch-neugriechische Jahrbücher. Verlag der "Byzantinische-neugriechischen Jahrbücher.". п. 8. Стефан де Марамонте
  6. ^ Чорович, Владимир (13 января 2014 г.). История серпского народа. Портал электронных книг. п. 340. GGKEY: XPENWQLDTZF. Tamo, meu Turcima, Maramonte je naišao na urđa, sina Ivana Kastriota, koji beše došao na turski dvor kao taoc, pa tu primio islam i postao Skenderbeg.
  7. ^ Чорович, Владимир (13 января 2014 г.). История серпского народа. Портал электронных книг. п. 340. GGKEY: XPENWQLDTZF. Са турском помоћу кренуо је Марамонте крајем 1429. год. на Зету и похарао околину Скадра и Улциња. Напао је и Дриваст, и заузео му је подграе, али самог града није освојио. У тим борбама учествовали су на његовој страни Гојчин Црнојевић и Мали Тануш из племена Дукађуна. Млеци су уценили Марамонтову главу са 500 дуката. Деспот га је међутим онемогућ кодио самого Турака.
  8. ^ Веселинович, Андрия; Люшич, Радош (2008). Srpske dinastije. Službene glasink. п. 96. ISBN  978-86-7549-921-3.